Белег

ВИШЕ ОД ЖИВОТОПИСА: СТАРИНА НОВАК, СРПСКИ ЈУНАК И РУМУНСКИ ГЕНЕРАЛ
Венац од јунаштва и легенди
Морао је живети стотинама година да би починио сва јунаштва која му приписују. Имао је неколико презимена и родослова, био генерал и хајдук, чинио чуда у Румунији и на Романији, умирао више пута него што се рађао, мучен и слављен, опеван и недопричан. Светлео је у  дугим зимама и ноћима ропства, грејао срца и струне сужања. Код Срба само Свети Сава, Милош Обилић и Марко Краљевић имају више топонима под својим именом. Умео је Старина Новак увек „стићи и утећи”, све до нас и наших дана. А изгледа да ће и нас надживети

Пише: Петар Милатовић
Илустрације: Драган Максимовић, Предраг Тодоровић

У опису догађаја очевидац је био сурово реалистичан. Уосталом, као и сам догађај коме је присуствовао и који је овако описао:
„Баш на тај дан, око 10 сати, на пијацу су везани доведени Баба Новак, најславнији војник Михаја Храброг, и његов свештеник. Најпре су им одрали кожу. Онда су их тако одране везали за греде и ставили лицем окренутим изнад ватре и тако их пекли. С времена на време квасили би их водом како би им муке што дуже трајале. То се отегло око сат и по. А тада се умешао Баста, који је све то посматрао са прозора суседне зграде, и наредио да их више не квасе, како би им прекратили муке. Убрзо након тога су издахнули. После те страшне смрти лешеви су им однесени изван града и набијени на колац, поред куле кројача. Просто је невероватно коликом су брзином гавранови прокљувили месо с њихових костију.”
Био је 5. фебруар, година 1601, место збивања град Клуж, данашња Румунија. Баба Новак, генерал румунске војске, преселио се у народну песму као Старина Новак. У време кад је ушао у јуначке песме имао је осамдесет две године, мада неки тврде да је био млађи пуних десет лета.
Триста седамдесет пет година доцније, 5. фебруара 1976, на истом тргу где је, како упућују нека сведочења, привезан за колац од ружиног дрвета и спаљен, Баба (Старина) Новак добио је бронзано обележје, рад угледног румунског вајара Фулицеа. У међувремену је нашао место и у румунском уџбенику историје за осми разред основне школе, као и у оном за средњошколце завршног разреда.
Без његовог имена и дела било би и те како осиромашено народно епско стваралаштво, не само српско и румунско, него и бугарско и македонско.
Ко је, заправо, био Старина (Баба) Новак?

УЗ МИХАЈА ХРАБРОГ

По подацима доспелим до наших дана, а потврђеним у многим истраживањима, Баба Новак био је пореклом Србин из Пореча код Смедерева. Млад се потурчио и чак постао субаша, а онда се, након неке свађе, одметнуо у хајдуке и турске караване пресретао на Старој планини. Кад им је дозлогрдило Новаково четовање, Турци су га намамили у замку, стрпали у тамницу и повадили све зубе. Тада је, наслућују хронике, и прозван Баба (Старина) Новак.
Успевши да, безуб и већ у годинама, измакне Османлијама, придружио се буни Срба у Банату. Било је то с пролећа 1594. године када се веровало да се, уз помоћ Аустрије, може нешто учинити против Турака, тада неприкосновених господара не само Балкана.
У делу Дунава од Смедерева до Кладова устанике је предводио Михај Вјатезул, убрзо назван Михај Храбри. Баба Новак му је одмах пришао, а Храбри га је именовао за капетана хајдука који су, углавном, били претходница румунских чета. Многе битке заједно су војевали, највећи број и извојевали. А након уједињења Влашке, Трансилваније и Молдавије и првог стварања Румуније, Михај Храбри именовао је Бабу Новака за генерала.
Како тврди Јовица Орловић, професор историје из Доњег Милановца који је највећи део стручног усавршавања посветио управо Старини (Баби) Новаку, наш човек у румунској војсци имао је под собом неколико хиљада бораца сакупљених са готово свих балканских простора и свима се у борбама обраћао на њиховом матерњем језику. Јер, Старина Новак је, поред српског, говорио и румунски (влашки), турски, мађарски, грчки и албански језик. И многе битке које је званична историја приписала Михају Храбром, као врховном стратегу, добио је заправо Новак, те не чуди ни именовање за првог генерала.

ГЛОБА ЗА ПОСМАТРАЧЕ

Остало је забележено да је након спаљивања Бабе (Старине) Новака у Клужу, 5. фебруара 1601. године, исписан и крај тек настале румунске државе. Наиме, у време пострадања свог најзначајнијег генерала, Михај Храбри био је у преговорима с аустријским царем у Бечу и Прагу, верујући да ће од њега успети да измоли војничку помоћ у наставку борбе против Турака.
По Михајевом повратку, у трансилванском граду Клужу сазнао је за смрт Баба Новака и наредио да се подигне застава на месту где је погубљен у најгорим мукама. Уз то, становници Клужа, неми посматрачи страдања Баба Новака, морали су да плате 100.000 форинти одштете. Убрзо је убијен и сам Михај Храбри, и он по налогу Ђорђа Басте (оног који је присуствовао погубљењу Старине Новака), жељног да сам управља Влашком, Трансилванијом и Молдавијом...
Ово је, укратко, тек рам за слику историјских трагова живота и дела Старине Новака. Онда се народни песник докопао одјека ове приче и Новака сместио у колективно памћење омогућивши му да хајдукује кроз векове и на просторима које ни данас није лако савладати. Тако је и он, попут многих епских јунака, постао чивилук о који се каче одређене теме и мотиви. Или, како је приметио Иво Андрић пишући о Раду Неимару који је „морао живети стотинама година да би изградио све оно што је лепо и трајно по српским земљама”. А Старина Новак се баш наживео и нахајдуковао.

ТРИ НОВАКА И МНОГИ ОДЈЕЦИ

Трагачи за (пра)узорима ове важне личности српске епике утврдили су да је прве податке о историјском Новаку хајдуку записао његов савременик Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића. По њему, он је био властелин пореклом и велики јунак, с мноштвом људи уза се. Турцима је задавао грдне јаде, толике да је и турски султан тражио од деспота Стефана да му га испоручи, а овај му је, како је записао Константин Филозоф, одговорио да Старина Новак „као разбојник у горама станује”.
Други Новак, хајдук и старина, живео је средином XVI века и о њему су записе оставили путописци који су друмовали Тракијом и Бугарском. Помињали су га као Новака Дебељија или Новака Дебељака, приписујући му пљачкање градова и дворова, све оно што је – историјски је потврђено – чинио и Баба Новак, румунски генерал. И он је за живота закорачио у живу усмену легенду.
Крајем XVI века појавио се и трећи Новак хајдук, и он могући јунак ове скаске. И он је четовао по источној Србији, стизао чак и на Романију, што су многи протумачили као својеврстан топографски лапсус: није Румунија него Романија, како Румуни и иначе зову своју земљу. Тако је, по овом тумачењу, Старину Новака народни певач изместио на прилично удаљен простор. Уосталом, и ревносни сакупљач народних умотворина Вук Стефановић Караџић умео је да каже да „пјесма није историја, те се у њој не гледа шта је и како је било, него како је измишљено и намјештено”.

КАБАНИЦА НА ДРУМУ

А о Старини Новаку, хајдуку и јунаку многих песама, оставио је запис и сам Вук. Овакав:
„Новак је био родом од Смедерева, пак је од некакве неправде утекао у Романију и одвео са собом Грујицу и Радивоја. Они су живили у Романији до превелике старости Новакове, но ни од кога нијесу ништа отимали разбојнички, нити су се скитали којекуде, него су понајвише пребивали више сарајевског пута под једном стијеном (која се и данас зове Новакова Стијена), на путу су држали свагда прострту кабаницу и на њој велики нож или сабљу, те су тада пролазећи трговци бацали на кабаницу колико је ко могао и хотјео. Када је Новак врло остарио, онда су сва тројица отишли у Приморје Адриатическо к Рисну и Перасту и тамо су, као на покајанију, живјели поштено докле нијесу помрли.”
Стигао је Новак, ево, и до наших дана. А да ли ће успети да „стигне и утекне” и у будућност, понајмање зависи од њега.

***

Два презимена и један вук
„Новак је познат код народа српскога како год Краљевић Марко, и о њему пјесама много има. Он има два презимена: Стари (или Старина) Новак и Дебелић Новак.” (Из записа Вука Караџића)

***

До Бога милога
Старина Новак је и у песмама и у историји био „кадар стићи и утећи и на страшном мјесту постојати”. Често, како му је (по)веровао народни песник, умео је да ускликне: „Не бојим се никога до Бога милога!”

***

Рујно вино у потаји
Историчари књижевности избројали су 195 песама у којима се помиње Старина Новак, највише код Срба. Не чуди стога што је, искочивши из историје, ушао у мит. По броју топонима који се по њему зову, он је на српским просторима одмах иза Светог Саве, Милоша Обилића и Марка Краљевића.